Енергетска ефикасност

Енергетска ефикасност саставни је дио развојних смјерница свих сектора енергетског система. Посебну пажњу треба посветити енергетској ефикасности у секторима непосредне потрошње, зграда, индустрије и саобраћаја, јер су ту највећи могући ефекти. Мјерама енергетске ефикасности смањује се пораст потрошње енергије, што смањује потребу за изградњом нових капацитета, увозом енергије и повећава сигурност снабдијевања. Повећање енергетске ефикасности уз остварене енергетске уштеде доприноси смањеном кориштењу фосилних горива и смањењу емисија штетних гасова у околину, развоју господарства, повећању броја радних мјеста, те већој конкурентности.

У разматрању могућности и потенцијала побољшања енергетске ефикасности, те рационалног управљања енергијом у свим секторима потрошње у РС, сагледана је тренутна ситуација у сектору зградарства – зграде стамбене и нестамбене намјене, саобраћаја и индустрије, те су на основу прикупљених података и сазнања идентификоване могуће конкретне мјере за повећање енергетске ефикасности у појединим секторима потрошње, уз анализу утицаја и посљедица њихове имплементације. При томе је дан нагласак на нужност изградње институционалног и законодавног окружења као једног од основних предуслова успјешне имплементације мјера енергетске ефикасности. Сва расположива искуства других земаља су једногласна у закључку да је без подстицајних мјера изузетно тешко, готово немогуће, покренути примјену мјера енергетске ефикасности (ЕЕ), које траже веће инвестиције.

Енергетска ефикасност у зградарству

Енергетска ефикасност у зградарству је подручје које има највећи потенцијал.

Енергетска ефикасност у индустрији

Код електричне енергије највећи потенцијал за примјену мјера је у ефикасности електромоторних погона.

Енергетска ефикасност у саобраћају

Потребно је повећати потенцијал тржишта за продор еколошки прихватљивијих технологија, првенствено оних које су у директној корелацији са емисијама гасова стаклене баште.

Енергетска ефикасност у зградарству
Енергетска ефикасност у индустрији
Енергетска ефикасност у саобраћају

Енергетска ефикасност у зградарству

Енергетска ефикасност у зградарству је подручје које има највећи потенцијал за смањење укупне потрошње енергије, чиме се директно утиче на угоднији и квалитетнији боравак у згради, дужи животни вијек зграде те доприноси заштити животне средине и смањењу емисија штетних гасова.

Сектор зградарства посебно је значајан у потрошњи енергије јер:

у укупној финалној потрошњи енергије у РС учествује са више од 50%, са сталним порастом потрошње као одразом повећања животног стандарда,
има велики потенцијал енергетских и еколошких уштеда,
зграде због дугог животног вијека имају дуг и континуиран утицај на животну средину и енергетску потрошњу.

Пројекти повећања енергетске ефикасности у зградарству могу дјеловати као својеврсни урбанистички и архитектонски подстицаји, те као простор за примјену иновативних техничких и технолошких рјешења за:

подизање квалитете градње, квалитетно осмишљавање енергетског концепта;
градњу савремених ниско енергетских зграда;
осавремењивање и енергетску обнову постојећих зграда;
повећање стандарда и комфора у зградама;
смањење трошкова одржавања кроз животни вијек зграда;
примјену иновативних технологија и рјешења;
развој интегралног приступа пројектовању;
дугорочни приступ анализи зграде, узимајући у обзир њен цијели животни вијек;
смањење енергетске потрошње и заштиту животне средине.

Главни циљ енергетске ефикасности у зградама је успоставити механизме који ће трајно смањити енергетске потребе при пројектовању, изградњи и коришћењу нових зграда, као и реконструкцији постојећих, те уклонити баријере увођењу мјера енергетске ефикасности у постојећи и нови стамбени и нестамбени фонд зграда.

Успјешна имплементација мјера енергетске ефикасности у зградарству РС темељиће се на:

промјени законодавног окружења и усклађивању са европском регулативом,
повећању обавезног нивоа топлотне заштите постојећих и нових зграда,
повећању ефикасности система гријања, хлађења, вентилације и климатизације,
повећању ефикасности система расвјете и енергетских потрошача,
енергетској контроли и управљању енергијом у постојећим и новим зградама,
прописивању циљне вриједности укупне годишње потрошње зграде по m² или m³,
увођењу енергетског цертификата као система означавања зграда и усвајања јединствене методологије енергетских прегледа зграда,
сталној едукацији и промоцији мјера повећања енергетске ефикасности.

Сектор зградарства РС, који укључује домаћинства и услужни сектор је највећи појединачни потрошач финалне енергије са учешћем од укупно 51,8% у финалној потрошњи енергије у 2005. години, или 26,58 PJ, (46,9% домаћинства + 4,9% услужни сектор).

Очекивана потрошња у сектору зградарства без примјене мјера енергетске ефикасности у 2030. години износила би 43,30 PJ, а уз примјену мјера у стамбеним и нестамбеним зградама у 2030. износила би око 37,40 PJ, Уз услов примјене мјера енергетске ефикасности у сектору зграда, удио потрошње финалне енергије у зградама могао би у 2030. години пасти на 42,3% чиме ће се приближити данашњем европском просјеку.

Корисна потрошња топлотне енергије у сектору зградарства је веома висока и износи просјечно преко 200 kWh/m². Укупни је стамбени фонд у 2005. години у РС износио око

31 милион m² стамбене површине, од чега су 90% породичне куће а 10% станови. Предвиђа се да ће до 2030. године укупни стамбени фонд износити 44 милиона m² стамбене површине, од чега 70-80% су породичне куће а 20-30% станови. Укупни фонд нестамбених зграда је у 2005. години износио 5,4 милиона m² нестамбене површине, или око 4,6 m² по становнику, а предвиђа се да ће до 2030. године укупни фонд нестамбених зграда износити 13,5 милиона m² нестамбене површине, или око 11,6 m² по становнику.

Без активне примјене мјера енергетске ефикасности потрошња енергије у сектору зградарства ће и даље расти, и то, како топлотне енергије за гријање, тако и енергије за хлађење, повећањем стандарда. Примјеном мјера енергетске ефикасности кроз законодавно окружење, за нове стамбене и нестамбене зграде је претпостављено да ће до 2030. укупна потрошња топлотне енергије бити ограничена на максимално 40-60 kWh/m². Енергетска обнова постојећих зграда, нарочито оних грађених прије 1987. године представља највећи потенцијал за енергетске уштеде.

Како би се постигле планиране уштеде у сектору зграда на нивоу РС до 2030. године, процјењује се да би енергетски требало обновити 136 960 старих стамбених јединица или укупно 12,25 милиона m² површине. При свакој енергетској обнови смањила би се потребна топлотна енергија у згради за 60%, првенствено захваљујући повећању топлотне заштите и увођењу ефикаснијих техничких система у зграде.

Наведеним мјерама енергетске ефикасности финална потрошња енергије домаћинстава би се до 2030. године смањила за 15% у односу на сценариј без мјера енергетске ефикасности, а у односу на полазну 2005. годину би се повећала за само 22%. Укупни удио потрошње енергије у зградама – домаћинства и услуге, у укупној потрошњи финалне енергије приближио би се европском просјеку данас, а то је око 40%.

Важно је нагласити да сценариј са мјерама повећања енергетске ефикасности, неће бити могуће постићи без легислативе, институционалних и организационих мјера и организираног система подстицања мјера које нису комерцијалне. Системе подстицања потребно је усмјерити на мјере топлотне заштите зграда са периодом повратка инвестиције дужим од 4 до 5 година.

За системе подстицања основат ће се Фонда за енергетску ефикасност, који би подстицао реализације оних активности и мјера енергетске ефикасности које су исплативе за друштво, тј. које резултирају позитивним екстерналијама, а не би биле реализоване самостално од стране инвеститора и/или нису исплативе по критеријима финансијера. Подстицаји би се требали реализовати у облику зајмова, субвенција, повољнијих каматних стопа, донација.

Подстицати ће се градња нових нискоенергетских зграда, те енергетска обнова постојећих зграда. Очекивана инвестиција за улагање у повећање енергетске ефикасности на просјечној згради грађеној прије 1987. године, за постизање уштеда од 60% процјењује се на просјечно 100 КМ по m² површине. Уз просјечно улагање од 100 КМ по квадратном метру то би значило укупно улагање у енергетским обновама до 2030. од око 1,2 милијарде КМ. Уз претпоставку да би се подстицало 30% укупне инвестиције, то би значило до 2030. године издвајање средстава за подстицање енергетске ефикасности од око 375 милиона КМ или у просјеку око 16-20 милиона КМ годишње.

С обзиром да је удио стамбеног сектора у односу на укупни сектор зградарства преко 85%, највећи потенцијал за енергетске уштеде налази се управо у том сектору. Претпоставља се да ће сектор услуга сам препознати потенцијале енергетске ефикасности, те додатно развити планове за управљање енергијом. При томе треба нагласити да се очекује брзи раст сектора услуга те повећање удјела површине на 30%, из чега се може закључити да је потребно све новоградње планирати као енергетски ефикасне и ниско енергетске зграде. Потребно је такође истакнути да ће сектор зграда јавне намјене први бити у обавези израдити енергетске цертификате и пружити јавну информацију о томе колико се енергије троши у зградама јавне намјене, те што се чини да се та потрошња смањи. Република Српска би у том смјеру требала развити посебне програме повећања енергетске ефикасности у зградама јавне намјене, као и планове за систематску енергетску обнову постојећег сектора зграда.

У законодавном оквиру треба дати нагласак на:

доношење Закона о енергетској ефикасности,
израду Акцијског плана за имплементацију ЕУ директиве о енергетским својствима зграда,
усвајање нових Техничких прописа који ће регулисати строжи ниво топлотне заштите и управљање потрошњом енергије у зградама у складу са EPBD (Energy Performance of Buildings) и нормом ЕN 13790,
усвајање нових Техничких прописа који ће регулисати обавезу енергетске цертификације зграда, тј. класификације зграда према потрошњи енергије,
усвајање нових Техничких прописа који ће регулисати образовање независних енергетских стручњака који ће спроводити енергетске прегледе и енергетску цертификацију зграда,
усвајање Националне методологије енергетских прегледа,
континуирану едукацију разних циљних група и информисање јавности.

Надаље, проблему смањења енергетске потрошње у стамбеном и нестамбеном сектору зграда треба приступити интердисциплинарно те на тај начин превладати некооперативност између појединих дисциплинарних приступа у дефинисању проблема и њиховом рјешавању. Организовано праћење, анализа и рјешавање проблема енергетске ефикасности у зградарству се мора односити на читав животни циклус проматране зграде тј. од енергетских трошкова производње грађевинског материјала, преко енергетских трошкова градње, затим током коришћења и одржавања зграде, све до тренутка кад, због истрошености или неких других разлога, зграду у цјелини или дијеловима треба уклонити и претворити у искористив или неискористив грађевински отпад.

Такав интегрални приступ пројектовању дефинише се као приступ који све битне архитектонске и грађевне елементе и све енергетске системе зграде повезује у један систем како би се постигле оптималне карактеристике у смислу енергетске ефикасности, еколошког утицаја и унутрашње квалитете и стандарда.

Интегрално планирање треба започети у раној фази пројектовања. Уколико се енергетски ефикасне технологије почну примјењивати у каснијој фази пројектовања, резултат ће бити скромна интеграција мјера које ће веројатно бити прескупе за имплементацију. Из тог разлога потребно је планирати увођење мјера енергетске ефикасности у све развојне планове и пројектне задатке како би се што брже имплементирале у ново планирану изградњу.

Енергетска ефикасност у индустрији

Потрошња енергије у индустрији РС је у протеклом периоду чинила 12% до 25% укупне потрошње енергије у РС, односно од 18% до 35% удјела у потрошњи енергије у индустрији БиХ. Почетком ове деценије је тај удио имао пад са 34% на 18%, да би се касније повећао на 35%. У апсолутном износу, потрошња енергије у индустрији РС биљежи пораст од 2002. године.

С обзиром на удјел у потрошњи енергије у индустрији, најважније индустријске гране су: производња метала, хемијска индустрија, индустрија неметалних минерала, рударење и каменоломи, производња хране, пића и цигарета, производња текстила и коже, производња папира и графике, машинска производња и остала индустрија.

Потрошња финалне енергије у највећем дијелу, преко 50%, отпада на сектор производње метала. У томе сектору далеко највеће учешће има зворничка фабрика глинице. Из истог разлога природни гас највише учествује у потрошњи међу горивима. Даљњи сектор велике потрошње је производња хране, пића и цигарета, док су остали појединачни сектори битно мање заступљени. У потрошњи електричне енергије највећи проценат отпада на сектор производње хране, пића и цигарета.

Поређењем облика финалне потрошње енергије, далеко најзаступљенији енергент је природни гас, чија је потрошња варирала у претходном периоду. Затим су највише трошена течна горива, у првом реду мазут. Слиједи електрична енергија, док су дрвни отпад, угаљ те друга чврста горива мање заступљени.

Сценарио развоја потрошње енергије у индустрији предвиђа удвостручење потрошње финалне енергије до 2030. према сценарију С1, за око 3% мањи раст према сценарију С2, и за око 12% мањи раст према сценарију С3. Притом се претпоставља да прерађивачка индустрија има 4 до 5 пута веће учешће од пољопривреде, грађевинарства и рударства. Електрична енергија у укупној досадашњој потрошњи учествује са мање од петине. Претпоставља се да ће тај процент расти, али за мјере повећања енергетске ефикасности је стога препоручљиво да се концентришу на рационалност кориштења топлотне енергије. Природни гас ће задржати водећи удио међу енергентима, тако да се подручје примјене мјера треба фокусирати на ефикасност топлотних агрегата, смањење дистрибутивних губитака и ефикасност топлотних процеса.

Код електричне енергије највећи потенцијал за примјену мјера је у ефикасности електромоторних погона. Одговарајуће организационе мјере – енергетски аудити, секторске анализе и студије изводљивости повећања енергетске ефикасности – су незаобилазне у правилној енергетској политици за индустрију.

Према комплексности и инвестицијској интензивности, примјењиве мјере повећања енергетске ефикасности могу се подијелити на мјере:

темељне рационализације потрошње енергије (промјене понашања, управљање оптерећењем итд.),
ревитализације електричне и топлотне инфраструктуре, компензације јалове енергије
захвата на потрошачима (замјена, поправак и др.),
захвата на енергетским агрегатима (поправак, доградња, и др.),
изградње новог енергетског система (нова енергана и енергеткса инфраструктура)
увођења и побољшања цјеловите регулације и аутоматизације.

Побољшања требало планирати тако да се предузимају мјере према наведеном распореду, са обзиром да прве подразумијевају мање инвестиције, једноставније пројекте и бржу исплативост. Предузимање сложенијих и скупљих мјера има пуни смисао тек када су спроведене једноставније и јефтиније мјере.

Фазе реализације пројеката енергетске ефикасности у индустрији могу се приказати у сљедећој хијерархији:

прелиминарни аудит ->сазнања о потенцијалима,
пуни енергетски аудит ->снимљено стварно стање и познате потребне мјере,
студија изводљивости ->техничка и економска анализа,
пројекат->технички детаљи и финансијски план,
имплементација->уштеде и рационално кориштење енергије.

Заступљеност свих наведених елемената овиси о комплексности пројеката, но у основи резултати једне фазе омогућују квалитетну припрему друге. У складу са тим, тамо гдје су поједине фазе реализације недовољне или изостају, потребно их је промотивно, финансијски и организационо подржати.

Потенцијали уштеде код потрошње електричне енергије ефективно се могу груписати на уштеду код:

електромоторних погона,
расвјете,
климатизације,
гријања.

Споменуте групе углавном су присутне при посматрању свих група потрошача. Специфичне технолошке процесе у индустрији које троше веће количине електричне енергије треба анализирати засебно.

Коришћење топлотне енергије у индустрији везано је уз специфичности технолошког процеса поједине индустрије. Као медиј се најчешће користи вода. Једино процесна индустрија у својој технологији користи и друге флуиде као медије за пренос топлоте. Овдје треба посматрати ефикасност топлотних агрегата – углавном котлова, овисно о кориштеном гориву, затим губитке при дистрибуцији медија, и рационалност кориштења топлотне енергије у самом производном процесу.

Провођење енергетских прегледа (аудита) у индустријским постројењима се показало изузетно дјелотворном мјером повећања енергетске ефикасности.

Елементи спровођења енергетског прегледа производних постројења, који се базирају на праћењу и анализи кориштења топлотне и електричне енергије за разне категорије потрошача, најчешће се односе на ова подручја кориштења енергије:

расвјету,
електромоторне погоне,
вентилаторе и пумпе,
системе компримираног зрака,
системе паре,
остале производне процесе карактеристичне за поједина индустријска постројења (хлађење, сушење, специфичне топлотне процесе, друге засебне индустријске процесе).

Треба узети у обзир да је производња и прерада алуминијума енергетски особито интензивна индустрија, гдје се специфично троши приближно 22,3 GЈ енергије по тони глинице. Позиција ове индустрије наглашава посебну пажњу у разматрању енергетске рационалности. Потрошњу енергије у индустрији хране, пића и цигарета, сљедећем сектору по износу потрошње, тешко је специфицирати, јер је посриједи пуно различитих процеса, при чему се све донедавно сматрало да у овој грани индустрије утрошак енергије и није тако значајан. Но, анализе показују да се у развијеним земљама на прехрамбену индустрију троши око 10% од укупне количине енергије потребне за цјелокупни индустријски сектор. Овдје су посебно значајне мјере штедње топлотне енергије.

Претходне анализе говоре да се, међу индустријским предузећима у РС, у већини случајева не сматра да постоји потреба за напорима у повећању рационалности кориштења енергије. Посебно код топлотне енергије, у преко 90% ситуација се сматра да нема те потребе, док у случају електричне енергије у нешто преко 15% ситуација се сматра да су потребна побољшања.

Да би се стање на том подручју поправило Влада РС ће предузети конкретне мјере како би се подигла свијест о важности рационализације потрошње енергије код индустријских субјеката.

Енергетска ефикасност у саобраћају

Саобраћајни сектор учествује са око 20% у потрошњи укупне примарне енергије ЕУ. При томе 98% од укупног утрошка енергије у том сектору произлази из фосилних горива. Будући да је саобраћај уједно и најбрже растући сектор у погледу потрошње енергије, он представља један од главних извора гасова са ефектом стаклене баште и увелике је овисан о увозу фосилних горива. Стога је реализација политике енергетске ефикасности у том сектору оправдана и нужна у циљу постизања одрживог, конкурентног и модерног система.

Укратко, као циљ се поставља успостава јединственог, ефикасног и дјелотворног саобраћајног система који ће:

осигурати велику мобилност људи и услуга,
заштити животну средину, побољшати енергетску сигурност, промовисати минималне радне стандарде саобраћајног сектора те заштити путнике и грађане,
саобраћајни сектор треба допринијети осигуравању глобалне енергетске сигурности,
повећати квалитет радних мјеста као и самих запосленика у саобраћајном сектору,
бринути о заштити грађана у улози корисника и даватеља саобраћајних услуга,
бити иновативан у подршци реализације прва два циља: мобилности и заштите, повећањем ефикасности и одрживости растућег саобраћајног сектора.

Наведени циљеви су апсолутно конзистентни са смјерницама Лисабонске стратегије у погледу развоја ЕУ-а. Они су, дакако, дугорочне природе те представљају уравнотежење између економског раста, друштвеног благостања и заштите животне средине.

Цестовни и ваздушни саобраћај ЕУ већ су почели осјећати бенефиције добијене реализацијом зацртаних циљева, док се код жељезничког и водног саобраћаја тек у скоријој будућности очекују значајније активности.

Прелазак на еколошки прихватљивије саобраћајне облике требао би се првенствено постићи ондје гдје већ постоје реалне предиспозиције, а поглавито у саобраћају на дугим релацијама, у урбаним подручјима те на закрченим коридорима. Истовремено, сви облици саобраћаја требат ће постати еколошки прихватљивији, сигурнији и енергетски ефикаснији.

На крају, интермодалност ће довести до оптималне и одрживе упорабе расположивих саобраћајних ресурса.

Постојање јасне политичке воље и дефинисање егзактних циљева за реализацију политике енергетске ефикасности у саобраћају РС је пресудно за реализацију истих. Као референтна смјерница у дефинисању циљева РС може послужити Директива о енергетској ефикасности и енергетским услугама (2006/32/ЕC), којом се прокламира подстицање ефикаснијег кориштења енергије у свим секторима њезине потрошње па тако и у саобраћају. Циљ повећања енергетске ефикасности дефинисан је сукладно Директиви као умањени просјечни годишњи пораст референтног сценарија за 1% у периоду 2008. – 2016. година.

За реализацију дефинисаних циљева ће свакако бити потребно правовремено спровести имплементацију одговарајућих мјера. Како би се утврдиле конкретне мјере и предложила оптимална динамика њихове имплементације, потребно је направити евалуацију мјера са аспекта оптималне алокације средстава потребних за њихову имплементацију (постизање максималног ефекта енергетске ефикасности уз минимално потребне финансијске, инфраструктурне и организационе ресурсе).

Такође ће бити потребно ангажовати институционалне капацитете у циљу реализације мјера енергетске ефикасности. Те мјере требају бити информационе, едукативне, законодавне, фискалне, инфраструктурне и организационе.